50. ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА ЧАСОПИСА 'ОАЗА”

РЕТРОСПЕКТИВА

'[Психичка болест је болест као и свака друга. Може се Десити било коме. Неопходно је разбити предрасуде и тиме подстакнути особе да што пре траже помоћ чиме ће се увелико побољшати квалитет њиховог живота. '  др Татјана Воскресенски

Први број часописа ”Оаза” угледао је светлост дана далеке 1969. године када су ручним ваљком биле извучене четири странице које су спајане и које су представљале скроман часопис и почетак веома значајног искорака из свакодневних токова рада на одељењу Радне терапије који је, како је време пролазило и како је сам часопис био унапређиван, ушао у историјат болнице. ' 'Оаза” је настала из жеље корисника, као и особља, како би се кроз време од заборава сачували сви уметнички радови, текстови, поезија и све оно што се током једне године спроводи у раду са корисницима. Назив часописа је осмислила корисница, песникиња Лепа Пантелић, која је као и многи који бораве на одељењу радне терапије сматрала да је одељење оаза мира и спокоја, заштићена од спољашњег суровог света. Место где су сви прихваћени онакви какви заиста јесу и место где могу да буду оно што је за сваког човека важно, а то је да буду своји.

У периоду између 1969. и 1970. године иницијатор и један од првих уредника био је Небојша Терзић. Јосиф Арсић - Уча је уређивао часопис 1970. године. У периоду између 1972 и 1975. године постојао је редакцијски одбор пацијената, а 1976. до 1977. године, поред редакцијског одбора и особља у уређивачком делу у техничком смислу велики допринос је дао филолог Душко Протић, а пре њега ту су били још и Миљан Ивановић, Данило Вукосављевић и Момчило Ђурић.

Након тога часопис ' 'Оаза” је припремала група корисника литерарне и ликовне секције са вишим радним терапеутом Станојев Тодором и ликовним педагогом Стакић Светозарем, где је инструктор и болничар Шандруљ Душко копирао часопис на гештетнеру, првом канцеларијском уређају за копирање. Главни и одговорни уредник била је Аћимовић јелена, виши радни терапеут и главна сестра одељења. Након њеног одласка у пензију уређивање часописа наставио је виши радни терапеут Станојев Тодор са сарадницима.

Часопис је било врло тешко одржавати у животу током ратних и послератних година и периода бомбардовања.

Током 2008. године ”Оаза” је први пут била компјутерски обрађена, са сликама у боји, те добија сасвим нов изглед. На месту начелника одељења тада се налазио др Јевдић Драган, који је са својим најближим сарадником главним вишим радним терапеутом Станојев Тодором, групом пацијената и осталим сарадницима уређивао часопис. Велику подршку свему томе је тада дала и садашња директорка Специјане болнице за психијатријске болести ”др Славољуб Бакаловић” др Татјана Воскресенски, која је омогућила да часопис поприми модеран изглед и да у том смислу буде у кораку са временом у коме живимо.

Уређивањем часописа ”Оаза” се неколико година уназад и дан данас бави тим сачињен од особља које је запослено на одељењу радне терапије - руководилац одељења Станојев Ливија, дипломирани радни педагог, виши радни терапеут Познић Радован, струковни радни терапеут Докић Борислава и Кардош Марјан, рекреатор аниматор са одсека одељења радне терапије, одсека рекреације са члановима ликовне, литерарне секције и секције спортско - рекреативног центра.

Данас, након 50 година од оснивања часописа можемо слободно да кажемо да је те давне 1969. године, па све до данашњег дана учињено много - од заборава су сачувани сви стихови, уметнички радови и све оно што су особља одељења радне терапије кроз време чинила за своје кориснике, као и установа на челу са директорима. Остварен је циљ који се одржао и у најтежим годинама, кризама и немаштини и то не само у смислу издавања часописа, већ и рушења зидова и предрасуда о људима који су стални у боравку у нашој установи. Маркетиншки потези који су кроз време одрађени у смислу промоције и сарадње одељења са директорком установе др Татјаном Воскресенски подигли су и сам часопис и целокупан рад одељења на један виши ниво где се кроз дестигматизацију и ресоцијализацију корисника људима ван зидова установе указује на чињеницу да међу свима нама не постоје разлике, већ само околности у којима болест није мерило нечијих квалитета у смислу креативности.

Ливија Станојев, руководилац одељења радне терапије