Узалудни су напори.... проф. др Душан Кецмановић

 

Душан Кецмановић, професор психијатрије и политичке психологије

 

Узалудни су напори оних који би да људе „просветле“ о погубности етнонационализма

 

Душан Кецмановић је до 1992. године био редовни професор психијатрије и политичке психологије на Универзитету у Сарајеву. Током последње две деценије, клиничку психијатријску праксу обавља у Сиднеју, а професор је по позиву на Медицинском факултету у Београду.

 

 

 

Професор Кецмановић, члан Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине, свакако је најплоднији аутор у историји југословенске психијатрије: објавио је двадесет и три књиге као и преко 250 радова у педесетак светских научних часописа. У овом опусу посебно место заузимају уџбеници психијатрије из којих су училе бројне генерације студената различитих факултета. Издавачка кућа ЦЛИО недавно је у едицији психолошке литературе издала најновије Кецмановићево дело на српском језику ОЧИМА ПСИХИЈАТРА, што је и био непосредан повод за овај разговор.

 

Годинама проучавате етнонационализам. Како бисте нам сажели основне закључке својих истраживања овог феномена?

 

- Психологија етнонационалиста је психологија припадника сваке наглашено хомогенизоване групе који имају више заједничких особина. У свакој од таквих група на дјелу је психологија идентитета, психологија припадништва, братства према унутра и непријатељства према споља, психологија пренаглашавања посебности властите групе, психологија одрицања од индивидуалног зарад колективног; вјеровање у посебну мисију своје групе; даље, на дјелу је психологија жртве, посебно мартирства, потом наглашена склоност ниподаштавању чланова других група. Наравно, од једне до друге групе, од ширих околности у којима постоји ова или она група, зависи које ће од карактеристика чланова високо хомогенизоване групе бити више или мање изражене. У друштвено-историјско-политичком смислу етнонационализам је јединствена појава. Не и у психолошком.

 

Како бисте објаснили разлику између етнонационалистичког поремећаја - ако се то тако може рећи - и класичних душевних обољења?

- Поред тога што на први поглед припадници етнонационалистичких група - као уосталом и религиозни и политички фанатици, или припадници појединих секта - имају доста заједничког с душевним болесницима, једни и други се значајно разликују. Хоћу да кажем да не постоје колективни душевни поремећаји. Навешћу само неколико разлика између душевно поремећених људи и етнонационалиста. Прве нико не индукује да постану поремећени - осим у случајевима изузетно ријетког „лудила удвоје“ - а друге подстрекују вође, средства јавног информисања, они који су већ постали етнонационалисти, и конкретне историјске околности.

У настанку великог броја душевних поремећаја биологија игра значајну улогу, а у настанку етнонационализма биологија, ако и игра, игра неупоредиво мање значајну улогу. Душевно поремећени се по симптомима значајно разликују, чак и када болују од истог поремећаја, док су етнонационалисти, без обзира на различите мотиве прихватања етнонационалистичке идеологије и праксе, изразито слични једни другима по томе шта говоре, како се осјећају, шта чине.

Симптоми душевно поремећених људи могу се ублажити примјеном различитих био-психо-социјалних мјера; манифестације етнонационализма су имуне на речене терапијске поступке.

Шта је, по Вашем мишљењу, највећа непознаница етнонационализма? Које теме бисте препоручили младим истраживачима овог феномена?

 

- Ваљало би много више истражити мултикултурализам као неку врсту супротности етнонационализму. Мултикултурализам не као прокламовано начело, него као свакодневну праксу. Мислим опет у психолошком смислу. Који су услови и начини развијања, његовања и трајања мултикултурализма као начина осјећања, стања духа, система вјеровања и практичних поступака. О томе знамо мало или нимало. У сваком случају неупоредиво мање него о условима и начинима развијања и трајања етнонационалистичких идеја и осјећања.

 

Како би Ваши закључци могли да се примене у друштвеном животу? Да ли верујете да ти научни резултати могу да утичу на политичке трендове и односе у националним заједницама?

 

- Сазнања науке о етнонационализму не могу да промијене етнонационалистичку праксу. Ни да је превенирају, ни да је ублаже, ни да је укину. Утолико су залудни напори оних који би да људе „просвијетле“ о погубностима етнонационализма. Када се стекну услови за појаву етнонационализма, он ће се појавити и раширити ма колико да су гласни и добронамјерни мировњаци, хуманитарци и они који нешто знају о етнонационализму.

 

Које су највеће разлике између психијатрије каква је данас и оне коју сте Ви учили као студент и специјализант?

 

- Највећа је разлика у томе што се, када сам био специјализант или млади психијатар, много већа пажња поклањала феноменологији, доживљајној страни, ономе шта и како душевно поремећени људи доживљавају и проживљавају. Појава операционалних дефиниција душевних поремећаја прије тридесет година помјерила је пажњу психијатара, поготово специјализаната, на симптоме, на оно шта душевно поремећени људи испољавају, што је психијатру доступно чулом вида и слуха. Данас је доживљај, као кључна категорија психопатологије, дошао у други план у дијагностичко-терапијском приступу пацијенту. Онај дио патолошког који је у сфери невидљивог, наслућеног, тешко дохватљивог, нејасног, све мање занима данашње специјализанте, а богами и психијатре. Са инаугурисањем такозване на доказу засноване психијатрије, упоредо с тенденцијом да се психијатрија по сваку цијену изједначи са осталим медицинским дисциплинама, овај дио патолошког, бојим се, све ће више губити на важности. А важан је да не може бити важнији колико за пацијента толико и за оне који би да му помогну.

 

У књизи „Очима психијатра“ критикујете различите трендове такозване критичке психијатрије. Које су Ваше замерке?

 

- У савременој психијатрији све је наглашенија разлика између „високе“, „академске“, „истраживачке“ психијатрије, с једне, и свакодневне психијатријске праксе далеко највећег броја психијатара, с друге стране. У оној првој психијатрији нашироко се распреда о валидности и поузданости дијагнозе појединих психијатријских поремећаја, о предностима и манама категоријалних и димензионалних дијагноза, о онтичком статусу душевног поремећаја, то јест о томе да ли је душевни поремећај „дан у природи’’ или се ради о социјалној конструкцији, даље, о томе да ли треба окрупнити или уситнити душевне поремећаје, и које. Свакодневна психијатријска пракса као да не хаје за речена питања; она као да иде неким својим посебним путем, махом утабаним, који се ослања првенствено на искуство и „шесто чуло“ психијатара. Ова тврдња се односи претежно на психијатре који раде у приватној пракси, а они у добром броју индустријски развијених земаља „збрињавају“ највећи број психијатријских пацијената.

 

Ширење јаза између академске и неакадемске психијатрије озбиљно угрожава психијатрију. То би била прва критичка опаска на рачун савремене психијатрије. Друга се тиче тенденције патологизовања свакодневних, хоћу рећи непатолошких појава; на примјер, патологизује се туга, жалост, претјерано кориштење интернета или претјерано куповање; кажу да се ради о зависности од интернета, односно о зависности од куповања. Успут речено, патологизује се неумјерено куповање које је више него добродошло капиталистичкој привреди, и зато се подстиче на све могуће начине.

 

Такође, ваљало би притворити врата фармакотерапији која је, у посљедњих тридесетак година, на велика врата ушла у психијатрију. Кажем, притворити, не затворити. Нема стручног основа да фармаци буду најраширеније и приоритетно средство ублажавања душевних патњи душевних болесника. Коначно, ваљало би престати у свему изједначавати психијатрију са осталим медицинским дисциплинама зато што се психијатријска дијагностика и терапија значајно разликују од дијагностике и терапије у другим медицинским дисциплинама. Разликују се онолико колико је велика разлика између феноменске природе и друштвеног значења соматске болести, с једне, и душевног поремећаја, с друге стране.

 

Када бисте били у прилици, шта бисте променили у српској психијатрији?

 

- Немам добар увид у психијатрију у Србији, па зато не бих знао рећи шта би у њој требало мијењати. Пошто пратим шта се објављује у психијатријским часописима у Србији, слободан сам да сугеришем сљедеће. Србији не треба неколико психијатријских часописа. Више часописа прати пад рецензентских критерија, односно нижи квалитет објављених прилога. Србији треба један, да га тако назовем, главни психијатријски часопис, који би излазио на енглеском.

 

Ако Србија жели да се појави на свјетској психијатријској мапи, она то не може учинити са не тако бројним текстовима појединих психијатара из Србије који се повремено појављују у престижним свјетским часописима. Србија то може да учини, тачније, може да покуша да учини с једним часописом на енглеском, који би у прво вријеме излазио једном или два пута годишње, и у коме би се објављивали искључиво квалитетни радови. Када би се створио такав часопис, редакцији би, временом, сигуран сам, почели да шаљу радове и у свијету реномирани психијатри.

 

У књизи „Очима психијатра“ пишете да срећа није што и душевно здравље, и да душевна патња није нешто што би одмах требало сузбијати. Овај став није редак у филозофији и књижевности, али није чест у савременој медицини?

 

- У праву сте, овај став није чест у савременој медицини. Али душевно здравље није медицински појам или не само медицински појам. Душевна болест јесте медицински, односно психијатријски појам, али душевно здравље није. Душевно здравље широко излази из оквира медицине. Медицина одређује душевно здравље негативно, то јест као одсуство болести. Душевно здравље је, међутим, много више него одсуство болести. Оно је и благостање, субјективна добробит. Е, ту се јављају недоумице. Шта значи субјективна добробит? И да ли се субјективна добробит, који многи изједначавају са срећом, може изједначити са душевним здрављем? Заступници позитивне психологије стављају знак једнакости између среће и душевног здравља. Против сам таквог поимања душевног здравља. Човјек може бити сретан зато што не зна, зато што није обавијештен, зато што је интелектуално ограничен, зато што има мала очекивања, зато што је намјерно окренуо леђа стварности, зато што може да удовољава својој потреби да наноси бол другим људима или чак самом себи. Да ли су душевно здрави људи који се осјећају сретни из речених разлога? Наравно да нису. Да ли је душевно здрав човјек који је сретан зато што ради и вјерује оно што они који су на власти очекују од њега да бесједи и ради. Наравно да није.

 

 

 

Душевно здрав човјек је и несретан и сретан, он познаје своја ограничења, окренут је дугорочним циљевима, свјестан је своје посебности, и способан да сарађује са другим људима. Такође, он је кадар да у себи препозна агресивне склоности према другим људима - од наношења физичког бола једном човјеку или већем броју људи до кориштења других људи за задовољавање искључиво властитих потреба - и способан да се бори против таквих склоности, да их држи под контролом. Коначно, душевно здрав човјек уочава манипулације и индоктринације оних који имају моћ, и критикује их, односно устаје против њих.

 

 

 

„Нормализација“ лудила

 

Који су, по Вашем мишљењу, најважнији трендови у савременој психијатрији?

 

- Све се више пише и дискутује о халуцинацијама и суманутим идејама код „иначе“ душевно здравих људи. Традиционално, ови феномени су сматрани типичним психотичним манифестацијама, знаком распознавања психозе. Данас, један број психолога и психијатара заговара димензионализацију прије свега суманутих идеја. Шта то практично значи? Хоће се рећи да између нормалног и суманутог постоји само квантитативна разлика, и у слиједу оваквог резоновања, да се може бити сасвим мало луд, средње луд, и све о све луд. Бројни истакнути психијатри противе се „нормализацији“ лудила, и указују на то да би било погубна замјена категоријалних дијагноза димензионалним, без обзира на све недостатке потоњих.

 

Друго, чине се озбиљни покушаји да се предуприједи развој психозе, прије свега схизофреније тако што би се код младих адолесцената идентификовали рани знаци или симптоми наговјештаја будуће психозе, и интервенисало давањем лијекова и низом психосоцијалних мјера. Озбиљна замјерка овој врсти превенције схизофреније је у томе што се код двије трећине на будући поремећај сумњивих младих људи, без икакве превентивно-терапијске интервенције, не развије психоза. Другим ријечима, недостају инструменти тачне детекције раних симптома схизофреније.

 

Треће, већ десетак година велики број најистакнутијих психијатара у свијету забављен је уобличавањем пете ревизије „Америчке класификације душевних поремећаја“, која би требало да се објави 2013. године. Најављивана као обзнана нове парадигме у психијатрији, нова ревизија психијатријске Библије, судећи барем према досадашњим приједлозима допуна и измјена, неће се суштински разликовати од четврте ревизије.

 

Избеглице се ретко враћају кући

 

Доста пишете како се осећате током кратких боравака у старом крају. Да ли сте задовољни достигнућима психологије „избјеглиштва“?

 

- О психологији избјеглиштва од психолога и других научника много су истинитије и увјерљивије писали белетристи и есејисти - Бродски, Црњански, Пекић, да поменем само неке од њих. Живот у расејању је доиста јединствена појава, ни са чим се не да упоредити. Он је толико богат и разнолик, толико различит од живота „домородаца“ да наука, а богами и литература, остаје дужна да потпуније освијетли живот у туђини. Ако ме здравље послужи, волио бих да на папир пренесем властита запажања о избјегличком животу. А има их толико!

 

Верујете ли да би Вама лично било могућно да се поново осећате интегрисани у „старом крају“?

 

- Не, не вјерујем. Ако се икада вратим у „стари крај“, сигуран сам да се нећу осјећати интегрисан, као „код куће“. Онај ко проживи двадесетак година изван земље поријекла, хтио не хтио, пусти корјене или, ако хоћете, корјенчиће у новој средини. То је услов опстанка. Ти корјенчићи су друго име за навику. А човјек је, између осталог, биће навике. То није једини разлог зашто се сразмјерно мали број људи враћа тамо одакле је дошао након десетак или више година избјеглиштва, и зашто се осјећа туђ ако се врати. Током његовог избивања из матице измијенио се и он и средина из које је отишао и људи у њој.

 

Данас - 4. јун 2011. - АУТОР: АЛЕКСАНДАР ДИМИТРИЈЕВИЋ