Да ли су психијатри угрожена врста - Душан Кецмановић

15. светски психијатријски конгрес

Већ више од двадесетак година није се појавио лек који би по ефикасности значајно предњачио у односу на постојеће лекове у психијатријској терапији, стога ни психофармаколози на овом скупу у Буенос Ајресу нису били нескромни у обећањима као некад

У Буенос Ајресу је крајем прошлог месецаодржан петнаести светски психијатријски конгрес. Овај скуп пружа јединствену прилику да се види шта се у даном тренутку догађа у психијатрији и са психијатријом. Конгресу присуствује велики број психијатара из целог света. У Буенос Ајресу их је било више од 13.000. Дођу водеће личности у струци и, што је посебно вредно, јер се ретко догађа, стручњаци различитих оријентација излажу своје погледе на истом скупу.

Ако је судити по ономе што се могло чути на конгресу, нема значајних иновација ни у једној области психијатрије. Узећу пример терапије лековима, која је данас најраширенији вид психијатријске терапије, и то пример лекова намењених ублажавању психотичних манифестација. Већ више од двадесетак година није се појавио лек који би по ефикасности и споредним ефектима које изазива значајно предњачио у односу на постојеће лекове. Истина је да нова генерација антипсихотика изазива мање екстрапирамидалних манифестација (дрхтање руку, укоченост, отежан ход) него класични лекови против психотичних поремећаја, али зато један број пацијената који узима лекове нове генерације антипсихотика може да добије друге нежељене сметње, као што су пораст телесне тежине и метаболички поремећај. Произвођачи лекова и експерти који сарађују с њима и овога пута су најавили један-два производа који ће, какокажу, побољшати живот пацијената.

Мој је утисак да, овог пута, произвођачи лекова и психофармаколози нису били онолико нескромни у обећањима колико су то били ранијих година. Као да су и сами свесни да, у основи, немају да понуде ништа значајно ново. Осим тога, данас воде рачуна о пораслој критичности психијатара, па и целог друштва, према произвођачима лекова. Како већ више од двадесет година слушам сличну причу о предностима сваког новог антипсихотика, а у пракси сам стекао искуство са малтене сваким од њих, мени, када је реч о најновијим антипсихотицима, напамет пада француска изрека која каже да што се нешто више мења све је више исто.

Размишљања која су се могла чути на конгресу о различитим психијатријским темама сугеришу да је наступило време озбиљног преиспитивања у психијатрији. Разлози су бројни. Громогласне тврдње истраживача биологије мозга да су на прагу открића биолошке основе појединих душевних поремећаја и, следствено, одговарајућег ефикасног третмана остале су само тврдње. Тако, доктор Томас Инсел, директор америчког Института за ментално здравље, у тексту објављеном пре две године у Аналима опште психијатрије, у свету најугледнијем психијатријском часопису, пише да упркос великимочекивањима, резултати испитивања генома и примена имиџинг техника у осветљавању функција мозга нису побољшали ни дијагностику ни третман 45 милиона Американаца са озбиљним или умереним душевним поремећајем. Посебно забрињава што се повећавају тешкоће превођења све већих сазнања у неуронаукама у клинички употребљиве инструменте.

Даље, незадовољавајућа је дијагностика душевних поремећаја на основу пацијентових симптома. Клинички се не могу јасно разликовати поједини душевни поремећаји. Нацрт пете ревизијеамеричке класификације душевних поремећаја, која треба да изађе 2013. године, и за коју су њени архитекти рекли да доноси новупарадигму у дијагностиковању поремећаја, не обећава да ће ова нова ревизија бити револуционарна у било ком погледу. Вредно је помена да они који су задужени за израду ове класификације још увек имају различита мишљења о неким њених битним аспектима. Тако су се, примера ради, недавно појавила два предлога нове дефиниције генеричког душеног поремећаја, која се међусобно наглашено разликују.

Да ли због незавидног стања дијагностике и терапије у психијатрији,да ли зато што се свакодневни рад психијатара све више своди на преписивање и промену врсте и дозе лека, с тим што психолози, којих у такозваним западним земљама има десет пута више него психијатара, преузимају психотерапијски део посла; да ли зато што они који управљају здравственим фондовима више воле да плате мање скупе услуге психолога и обучених психијатријских социјалних радника него више скупе услуге психијатара, с тим што су здравствене власти у неколико јужних држава Сједињених Америчких Држава већ дозволиле психолозима да преписују лекове; да ли зато што недостаје јединствен концептуални оквир за целу психијатрију,тек занимање завршених студената медицине за специјализацију из психијатрије опада из године у годину.

Природно, ово посебно брине психијатријска удружења, и национална и оно светско. Зато је Марио Мај, досадашњи председник Светске психијатријске асоцијације,пре неколико година замолио Хајнца Качинга, професора психијатрије са Бечког универзитета, да направи анализу разлога пада угледа психијатрије. Качинг је резултате анализе објавио у часопису Светска психијатрија под знаковитим насловом „Да ли су психијатри угрожена врста?” На конгресу је изнео основне тезе овог текста. Крај његовог излагања дочекан је неуобичајено снажним и дугим аплаузом. Качинг тврди да, ако се међу лекарима настави пад занимања за психијатрију, за педесетак година неће бити психијатара.

Након набрајања могућих разлога пада угледа психијатрије, од којих сам неке навео на почетку претходно параграфа, Качинг није рекао шта треба учинити да се побољша слика психијатрије, односно стање у психијатрији. Чини ми се да одговор треба тражити у друштву, његовим интересима, али и у основном предмету бављења психијатара – душевном поремећају, односно душевно поремећеном човеку. Не би, наиме, требало заборавити да је душевни поремећај неупоредиво сложенији и загонетнији феномен од већине физичких обољења, и да та његова изузетна сложеност добрим делом објашњава стање у дијагностици и терапији ове врсте поремећаја.

Душан Кецмановић
Политика - 08.10.2011.