Rad i rekreacija kao terapija

PROZOR nije oaza, on je svetlo, izlazak u svet, druženje i igra,kreativna zabava na radost pacijenata. Razbija depresiju, razbuktavamaštu, čini ljude srećnim i zdravijim. Vraća pouzdanje i nadu u ozdravljenje. I zaista pomaže jer komedija je lek! – to tvrde svi članovi radionice. Humanitarne predstave izvodi po gradu i okolnim mestima. Druži se sa ljudima dobre volje. Na taj način leči, kako članove svoje radionice, tako i gledaoce jer se opuštaju i makar na kratko zaborave na svoje probleme. Ova radionica zbližava ljude i podseća da su u istoriji čovečanstva najpoznatiji umetnici imali psihičke probleme i upravo tada, u takvom stanju, su stvorili dela neprocenjive vrednosti.

Još je S. S. Korsakov naveo da besciljno provođenje slobodnog vremena dovodi do otupljenja, a jedna od najlepših potreba ljudske prirode je potreba za aktivnošću i radom. Akcenat psihijatrijskog lečenja je na terapiji radom kao jednom od najvažnijih faktora u pružanju pomoći duševnim bolesnicima. Rad je važna metoda lečenja i u vanbolničkoj psihijatrijskoj službi, te uz ambulante i dispanzere nailazimo u svetu na velike i dobro organizovane radionice.

Terapija radom, kao jedna od davno uočenih i uspešnih metoda lečenja psihičkih poremećaja i metoda rehabilitacije i resocijalizacije duševnih bolesnika nije s razvojem psihofarmakoterapije ništa izgubila na važnosti. Naprotiv, sve više terapija radom poprima širi opseg i uključuje sve veći broj pacijenata u rad.
Opšte prihvaćen termin – terapija radom, obuhvata radno terapeutske aktivnosti u ućem smislu te reči i aktivnosti koje se izdvajaju pod nazivom: okupaciona terapija. Među pojedinim grupama radno terapeutskih i kreativnih aktivnosti postoje neoštre granice koje opravdavaju njihovo organizaciono i metodološko objedinjavanje. Na jednoj strani nalaze se izrazito radno terapeutske ili po anglo-američkoj terminologiji, industrijsko terapeutske aktivnosti koje neoštro prelaze u u okupaciono terapeutske, a u ove aktivnosti u koje spadaju slobodno umetničko kreiranje, odnosno doživljavanje takvih kreacija s područja muzike, slikarstva ili pozorišne umetnosti. Na suprotnoj strani su aktivnosti koje smatramo rekreacijom u užem smislu reči, odnosno provođenja slobodnog vremena bez prethodnog programa i zadataka u igri, sportskim aktivnostima...

Cilj terapije radom i rekreacijom u psihijatriji nije samo ponovno uspostavljanje izgubljene telesne funkcije i priprema za ponovni život u društvu ili ixpunjenje slobodnog vremena i ublažavanje jednoličnosti na odeljenju. Ona nastoji da deluje na sačuvane, zdrave delove psihe, na bolesnikov nagon za radom i uključenjem u društvo. Mnogo je važna procena pojedinca s obzirom na aktivnost i odrđenje terapeutskog cilja. Primenjuje se „podsticanje zdravog, a suzbijanje bolesnog“.

Tradicionalni terapeutski pristup ima i manjkavosti, kao što su: zapostavljanje individualnog pristupa, zanemarivanje bolesnikovih sklonosti i mogućnoti izvan okvira isključivo fizičke i korisne delatnosti, te njenu čestu dogmatskui strogost i šablonsku krutost. Uloga terapeuta nije toliko u tehničkom rukovođenju i organizaciji posla, koliko u psihoterapeutskom i pedagoškom radu.
Takođe je bitno da se terapijom stimuliše dovoljno bolesnikova kreativnost i da joj ne nedostaju elementi estetskog, kreativnog, igra, komedija, vedrina... Neophodan je viši stepen terapeutskog pristupa naročito pri izboru pacijenta da odigra „određeni lik“ u komediji, tj. individualni pristup terapeuta pomaže stvarnu resocijalizaciju, omogućavajući bolesniku optimalan razvoj individualnih sklonosti i sposobnosti. Bitna je uloga terapeuta kao posrednika u podsticanju i povezivanju stvaralačkih crta ličnosti s ulogom i stepenom umetničke kreativnosti pojedinca. Pacijent nije samo objekt terapije koja bez njegove uspešne saradnje ne može biti uspešna.

Bitno je prilagoditi aktivnost /ulogu/ osnovnim psihopatološkim promenama. Jedino se teže promene svesti smatraju kontraindikacijama gotovo za svaku aktivnost, dok se kod ostalih promena ide ili linijom usmeravanja, npr. kod maničnih ili katatonih bolesnika, ili potiskivanja bolesnog doživljaja kod npr. sumanutih ideja, doziranjem aktivnosti kod inaktivnih i depresivnih u cilju vraćanja samopouzdanja. Stepen inteligencije i vrsta nadarenosti važni su kriterijumi pri izboru aktivnosti. Kod šizofrenije je cilj terapije stimulisanje zdravog uz potiskivanje bolesnog dela ličnosti, dok kod neuroza vidimo suprotnu tendenciju – nastojanje da se pomoću kreativne aktivnosti omogući izrađavanje  potisnutih ili zaboravljenih doživljaja s ciljem da se pacijent oslobodi unutrašnje tenzije.
Jedna od najvažnijih stvari /i po mišljenju svih pacijenata/ jeste lokacija gde se održavaju terapeutske aktivnosti, kao i uređenost prostora i atmosfera. “Što dalje od bolnice” izjavljuju svi pacijenti.
Takođe je bitno da psihička energija pacijenta ne bude neadekvatno utrošena na razaranje i nemir, nego je važno pravilno usmeriti u korisnu aktivnost, a naročito u onu koja pacijentu donosi radost stvaranja i zadovoljstvo. Cilj je da se pacijent zabavi, kako ne bi mučila dosada i bolesne misli, ali istovremeno i da se nauči zdravom, društveno priznatom radu.
Najgore na psihu svakog čoveka utiče to što lečenjem u psihijatrijskoj bolnici on biva stigmatizovan, tj. “obeležen” za sva vremena kao bolestan čovek i nakon toga teško prihvaćen od “zdravog” dela društva koje ga na svakom koraku izdvaja kao nešto “posebno i negativno” po okruženje.

Književno-dramska radionica PROZOR svojim antistigma programom u praksi svakodnevno dokazuje da je komedija zaista vrsta terapije koja svoje članove vraća u normalne tokove življenja i rada i zato je delotvoran Lek!

Prof. Miroslava Kućančanin