Они који оду увек се враћају - др Душан Кецмановић

ТАМО И ОВДЕ

 

 

Снови чувају интегритет личности расељених лица. И оних који желе да забораве прошлост и оних који би да живе само у прошлости. И први и други, када на неодређено време дођу у нову средину, дословно годинама сањају снове који су искључиво везани за прошла времена. Сновима продужавају живот прошли да би могли да живе у животу садашњем

 

Тешко да има судбоноснијег корака у животу од напуштања своје земље на неизвесно дуго време, без обзира на то да ли човек одлази зато што мора да оде или зато што жели да оде. И када га гони страх, и када га води нада, и када одлази јер нема куд, и када одлази зато што је одважнији од оних који остају, и када се заклиње да се никада неће вратити, и када себи и другима обећава да ће се вратити раније него касније – онај ко оде увек се враћа. И онда када се не врати. Ево зашто.

 

Психички живот не трпи дисконтинуитет. Када се наруши континуитет свести, као на пример код повреде главе или обољења мозга, човек настоји да лажним сећањима, што ће рећи сећањима на измишљене догађаје, који су се десили у периоду када није био свестан шта се с њим и око њега збивало, премости празнину. Психички живот има хоррор вацуи, ужас од празнине. Такође, континуитет је залог постојања личности. Садашњи живот личности почива на њеном претходном животу. Искуство садашњег је мешавина раније проживљеног и онога што се сада и овде искушава. Без ранијег искуства не бисмо, када гледамо, знали шта видимо, када слушамо не бисмо знали шта чујемо, а када миришемо не бисмо знали који је то мирис. Додао бих да и када долазимо на овај свет, не долазимо без искуства. Одавно се говори о пренаталним или феталним доживљајима.

 

Зато је насилно и неприродно настојање једног броја људи који дођу у страну средину на неодређено дуго време да потпуно затоме свој ранији живот, да га порекну. Овакво настојање обичавају правдати или жељом да („једном за свагда“) избришу негативна искуства из земље порекла, или потребом да се што брже навикну на нову средину. Оба оправдања су неоснована. Прво, зато што је и негативно искуство искуство и, друго, зато што је истински отворен према новим искуствима само онај човек који се не одриче ранијег искуства, ма какво да је.

 

Снови чувају интегритет личности расељених лица. И оних који желе да забораве прошлост и оних који би да живе само у прошлости. И први и други, када на неодређено време дођу у нову средину, дословно годинама сањају снове који су искључиво везани за прошла времена. Сновима продужавају живот прошли да би могли да живе у животу садашњем. И још нешто. Познато је да сви људи увек сањају. Када се пробуде, једни се снова сећају, други не. На основу узорка од неколико хиљада имиграната прве генерације из различитих крајева света, с којима сам разговарао у последњих петнаест година, могу да тврдим да се они сећају својих снова далеко чешће и потпуније него староседеоци. Посебно у првим годинама боравка у новој средини.

 

Но, има један вид очувања континуитета личности оних који на неодређено дуго време напусте земљу порекла о коме се ретко говори, а који је по дужини трајања и по шаренилу облика, рекао бих, значајнији од снова у одржавању везе расељених лица са земљом порекла. Реч је о поређењу.

 

Од првог дана живота у расејању људи не престају да пореде стару и нову средину. Све постаје предмет поређења. У много чему што виде око себе они налазе сличност са оним што су деценијама гледали. Некада је то то део града, некада ресторан у сеновитом делу трга, некада боја мора или облик брда. Некада се сличност наметне такорећи сама од себе, па, све и када би хтели, људи не могу да је порекну. Региструју је, и прећуте. Оне, пак, које пронађена сличност радује, па и понесе, знају да претерају у величини сличности. Своје искуство не пропусте да поделе са другима.

 

Навешћу још један облик поређења који оне који су отишли држи везаним за средину из које су отишли. У почетку, сви обичаји нове средине чине се необични, па и неразумљиви. Временом, почиње да се прави разлика између оних обичаја и навика становника нове средине који немају ништа заједничко са „нашим“, и оних који подсећају на „наше“, а некада су, тако се барем чини, исти као „наши“. Они који би да живот у новој средини почну од нуле не воле да виде да има обичаја који неодољиво подсећају на „наше“, па их зато и не препознају као сличне „нашим“. Онима који једним оком стално гледају на стару средину препозната сличност неких обичаја нове средине са „нашим“ довољан је разлог да их упражњавају обилатије и чешће од аутохтоне популације.

 

Емигранти се служе поређењем и када желе да се врате тамо одакле су дошли и када хоће да објасне зашто и не помишљају да тако нешто учине. Први, образлажући жељу, наводе сијасет разлога од оних да „ово ипак није наша земља“ до „чињенице“ да је код „нас“ трава зеленија, а вода укуснија, и да се „тамо“ стање (ипак) поправило. Други понављају да се стање „тамо“ неће и не може поправити, да су се покајали сви који су се вратили, и да се не враћа ко год жели добро својој деци.

 

Ма шта да раде, ма куда да се крећу, расељена лица, хтела –не хтела, пореде. Поређење, стално, свесно и присвесно, мрско и драго, један је од основних облика разлике између дошљака и староседелаца. Поређење је спас и проклетство оних који су се обрели у непознатом окружењу. Спас јер им не дозвољава да успеју у самоуништавајућим покушајима да крену од почетка. Проклетство зато што их омета да се потпуније интегришу у нову средину.

 

То присилно и аутоматско поређење представља, чини ми се, најмоћнији вид одржавања везе са средином порекла оних који су је напустили. Важност и раширеност овог симболичног облика враћања оправдава тврдњу да се враћају и они који се никада не врате. Они који се не враћају у сновима, а таквих је мало, враћају се у поређењима, а такви су сви.

 

Емигранти друге генерације немају снове прве генерације. Они и не пореде, јер немају шта да пореде. Зато се ни симболично ни реално не враћају.

 

Већина трајно и свесно остаје везана за средину порекла, пре свега успоменама. Одлазак у страну средину на неизвесно дуго време по много чему значи почетак потпуно новог живота, и утолико прекид континуитета ранијег живота. Малтене прекид континуитета личности. Личност се брани од сваке врсте дисконтинуитета, јер га доживљава као претњу. Без прошлости личности нема личности. Како личност успева да сачува континуитет, што практично значи интегритет? Помоћу снова. Дуго година након доласка у нову средину снови придошлица су везани искључиво за њихов ранији живот. Познато је да сви људи сваке ноћи сањају, с тим што се већина не сећа снова.

 

Душан Кецмановић

 

Политика, 16. јануар 2010.